U tebe
U tebe,da umrem pošao sam nesaznat.
Trn,zabo se u dlan,što bi da prilagodi se oznojenom bedru tvome.
Opraštam se od svojih suza,nad raskopčanim trbuhom tvojim,
zaljubljen u tvoja kolena,kada osmelila se ptica u odricanju od pesme,
zarđalim rečima pod jezikom,moram te živeti izbodenu očima.
Sakrivaš ruke ne nastavljajući misao.Ovo sve jedno je čekanje.
Istinitošću zveri,da otvorimo slabine,ovde pred konačnim,početak vremena,
oprostiću ti daljinu,jer juče neće da me prođe.
U nebo,miriše dno tvoga dodira,preko puta sveta,
možda i svratiš,dušu da mi spasiš.Dokle dopiru tvoje oči?
U hrastu jesam.Zapaljenog mesa,zapaljene krvi,do kraja sveta.
Odranih dlanova,oguljenih kolena,zaključan u groznici,ljubeći ti stopala.
U hrastu jesam,kada vraćaš se u mene,zalajao sam ime tvoje ispod kore,popišan.
U hrastu jesam.Hranim te svojim disanjem.Na lancu,nikad više dobar san.
Usred blata,na vrhovima prstiju, ti ne želiš da nastaviš mi dan.
U hrastu jesam,nebo skidam u čarapama,noć gladna sa tvojih sisa
šapuće u slomljene kosti,preusmerivši moje oticanje u pesak,
na obali,gde gasiš sve ruže poklonjene.
Nećeš da me nastaviš na svome ramenu.Vezanih očiju prepoznajem ukus tvojih dodira.
Nećeš da me nastaviš na svome bedru.Vezanih očiju,stalno u stomak te ljubim.
Ujedam vazduh koji izdišeš,vezujem se oko tvoga struka hrastovim lišćem.
Ispucalim usnama pišem pogled,obilazeći pogrebnu povorku i cvetom lovim noć.
Prestajem da koristim vreme,na obali zaključan,dok bol ulazi u telo,
Obeščašćena vatra htela bi da smislena bude ptica za tvoje grlo što diram kažiprstom.
17.01.2017.
Reci gde počinješ
Reci gde počinješ?Ti jesi.Postaješ mesto.
U ogledalu najbližem nebu,pomeraš me u odsutno.Vreme je iza nas.
Govoriš me u prostoru koga nema,u bolu vatre što oplakuje san moje krvi.
Govoriš me,da senku stvorila bi daleko od sebe.
Sa tobom da preskočim sopstveni grob i zateknem smrt svoju,kao od vina mrlju na stolu.
Ti jesi kičma.Kiša prosuta u meso.Bunilo kože posle ujeda.
U pepelu obezglavljenog jutra tamno lice otvorenog prozora.
Povraćam,rastem pod košuljom tvojom,pred zidom od očiju.Nadražen san.
Kao korak i glas u ćutanju,slep od tvoga mleka. Zgrčen nad rastojanjem do vlažnog zadaha raspolovljenog u jazbinama tvoga tela.
Gipsirana,okrvavljena po zbunjenim dlakama,sred koloseka časova okovanog začeća
razjapljene radosti,svestan tvojih butina,lepim suzama i peskom
nagost podšišanu,išibanu ispod ćebeta vetrom, ivicom unezverenog horizonta od lišća.
Nepomuženo si vime,sred zatravljenog jutra.Grizem mrak otvrdlih suza.
Memljivim pogledom klonuo na nepoljubljeni vrat.
Saplićem jezikom u grcajućim pustarama tvoga mesa.
Rugoba moga pijanog uma,sa tebe skida sve,u preobražaju odrpane potrebe,
kada plačem u podne tvoga pupka,srdžbu proleća
i cveće smrdi i ispušta crni dim konačnih objašnjenja sina svetlosti
davljeniku što se hvata za kamen kao polazište velikoj vodi.
Moj ulazak u vetar,provetravanje tvoga imena u dva kamena što se mimoilaze.
Ovo me buđenje podseća na gnoj i krv.Sva su tvoja bežanja uplakana svetlost.
Crna čipka tvoje bedro krasi i prezir dok tonem u glib zaborava,sa tobom se grize
besciljni hod tužnog ludaka pod venama neutešnog trbuha.
12.04.2016.
Nosim so
Nosim so.Tonem u meki,vlažni deo mozga.
Na tvrdom i žilavom mesu zemlje,dajem te oku.
Kroz pocepano lice,stomak suzama ti češem.
U senci vetra,međuvreme i međuprostor,negde u tebi,daleko
dve se kiše srele,kora sa stabla oguljena.Zamenio sam sebe.Ljubim ti kolena.
Sada,ja zid držim i krov pritiska ramena.U staklu je svetlo.
Čekanje,povijenih leđa.Budućnost,vratila se nezadovoljna.
Što,meso nam se sudarilo,nisi oprostila i vodama nad čelom što se mimoilaze.
Bledi od sna,sreli se nismo ni sa hlebom,ni sa vinom.
Na hladnim prstima,sa one strane sa koje poljubac se otkida.
Čelo mi na kamenu,u borama ptice,u svetilištu tvoga pupka
neke ugasle,pevaju vatre.Ko da me pomiri sa sa željom na tvome ramenu?
Ko da me pomiri sa poludivljom i pijanom misli na tvome bedru mekom?
Susret sa sopstvenim rečima na obali stola.Sumnja,postojiš li ispod dodira,jezikom?
Svađaš dubine i svađaš talase,visoko iznad nade,sve zablude moje vatre
tu gde prestaje more,slutiš moj mrak.Sa omčom oko vrata,kao na povodcu.
Kako pravdati poderana kolena?Pošao sam da ti kradem tišinu.
Pod pazuhom cipele,jecaj natopljen vinom.Oči su mi prazne.
U blatu, lišio sam se čaše,za čoporom moj se urlik slegao.
Presvučena,kožu tvoju na podne naslonjen jedem.
Presvučena,prepustio te svojoj uzaludnosti.
Presvučena,zagazila si u moje ime.
Presvučena,posle istine,prazno.Komad Boga na tvoj dlan.
Moje šake trunu,nepokopane ,kad mokriš pokraj sna posle ćeš mi sesti za vrat.
13.02.2017.
Boravim u tvojoj utrobi
Boravim u tvojoj utrobi u doba sna.Ne ustajem u časovima,suze kada se dele.
Bez opravdanja,na rukama klečeći po razbacanim kostima.
Svetloplavi svežanj tvoga starenja,zakucane reči na usnama jer svetlost se topi.
Sakriven kosom tvojom,dok vetar je obilazi.
U grlo lajem prosutu mesečinu kada dojiš.
Finim znojem moj neizlečivi plač,zgrčen grize po napuklom licu,
dubinu pogleda odloženog u dve slasti koje seku se jezikom.
Rastvorenim bedrima ti potiskujem želju da pokorim snove.
Opet o smrti, u tvome krilu ušivam nezadovoljstvo poljubca
preprodajem za vatru,dok duša se opruža.I zgrčen krik,
tišine sečene,nestrpljenje u igri sa lešnicima.
Ispaljujem ruže u čast tvojih okupanih grudi.Čuvaš mi san.
Bila si suncokret.Mnoštvo dozidanih tišina u jutro što stvaram po tvome liku.
Pod razbijenim nebom naopako se prosipam niz tvoje dlake.
I otvaraju se prozori tvoje telesnosti,vlažni nad otkosima plavokrilih ptica
prevrnutih creva,glas u pupku zaklanih kamenova,na rubu jutra
uzdržan u preponama,zato što spavam sa ključem,samo da ne zaboravim.
Obeležio bih te pepelom, za pokajanje,da vratim te.Usne ostaće ti odsutne.
Cipele su tvoje na stolu.Osluškujem stopala tvoja,dok postaju glas što dodirujem,
pod miškom,četvoronoške obilazim,balaveći tvojim mesom neodređeno dopisan.
Neodređeno,kašikom u vruć šerbet,tvojim mlekom
moj vuk, moju kičmu ima u jauk povijenu sa pola istine, između butina tvojih.
Zapuštene lobanje,veliki vetar prilazi mi u pomoć,jer ti odlaziš stalno,
a vraćam se samo ja i moja ruka misli pejzaž i plače tvoga trbuha tišinu.
29.04.2016.
Bajku vrati vatri
Bajku vrati vatri što pticu tvori.To nas osporava ceđena rđa jutra.To ja u magli jecam.
Sa tobom, nerazgovetno delim.Samo sam starac na nemogućem mestu,
između jutra i smrti,upletenih stopala,snevam o svakidašnjem hlebu,
jer slinio sam bez oprosta na tvojim dojkama
poklonivši ruke i noge laboratorijama anatomije.Ići sporije.
Poredak gde sve je oblije.Stanje svesti,sećanje na pojednostavljivanje dodira.
Pokreta.Reči.Na jednom malom, iznuđenom prostoru od tebe,u porcelanu jutra.
Rađa me tvoja haljina,sa neprijatnim pticama na licu.Prazan potpis.
Na prozorima lobanje misli su smirivale kamen i vodu.
Tvoj se jezik zario u rašivenu rečenicu kipućeg svetla,krvlju što prska
potresom samoće na tvojim dojkama,što razotkrivaju noć.
Smrt ojačala,ustremljuje se u snu,na moju želju.Na tvoje telo bez horizonta.
Silazim olujom duž tvoga vrata usnama punim vatre.
Meso,puno je naših zuba.Jutro,puno je naših očiju.
Ptice pozobane pohlepnim pepelom ugasle bliskosti naših nečitanih zadovoljstava.
Prozor neobavešteno povraća,jer ružom izlazim iz tebe.Sa trna kaplje mleko.
Nepomična u teskobi kada upleli smo nesvesno.Poželeli smo se.
Odvajajući od stvarnog ispod misli što se talože, izmičući snevano ispod kamena.
U pokošenoj toploti dodira,izbezumljeno spajam ostatke plesnjivih pogleda požude
na tvoja tragično ostarela bedra i sasušeno seme uzaludnosti,sjahala si butina modrih.
Nastavljajući se na ujed.Intenzivna svetlost nadolazi kao talas,
pa bežiš pred belinom što prska.Pa opet o smrti.Pa opet, to je neko drugi.
Poseklo me veliko staklo.Popisujem posečene dodire.I ništa pomereno nije.
Krvavo stoji toliko zatvorenih godina tu oko tvojih kolena.
20.03.2016.
Slika Janika Talts
